-Pi­še: Nik Ga­šaj

Sma­tra se da je Ma­ki­ja­ve­li me­đu pr­vi­ma upo­trije­bio ter­min dr­ža­va (sta­to) u da­na­šnjem smi­slu ri­je­či, to jest kao ozna­ku za in­sti­tu­ci­ju vla­sti ko­ja je ne­za­vi­sna od onih ko­ji za­u­zi­ma­ju vla­da­ju­će po­lo­ža­je u njoj. Da­kle, in­sti­tu­ci­o­na­li­za­ci­ja vla­sti zna­či oba­ve­za ka­ko za one ko­ji­ma se vla­da, ta­ko i za one ko­ji vla­da­ju.
Pro­ces in­sti­tu­ci­o­na­li­za­ci­je dr­žav­ne vla­sti pred­sta­vlja stal­no na­sto­ja­nje da se vla­da­vi­na lju­di ogra­ni­či i za­mi­je­ni vla­da­vi­nom in­sti­tu­ci­ja; da se vlast po­je­di­na­ca i gru­pa ogra­ni­či i za­mi­je­ni vla­šću dr­žav­nih or­ga­na i usta­no­va. Sto­ga se od naj­sta­ri­jih vre­me­na ko­ri­ste usta­vi, za­ko­ni i su­do­vi kao ob­li­ci kro­će­nja neo­gra­ni­če­ne vla­sti. Sta­ri Gr­ci uve­li su re­dov­na oku­plja­nja gra­đa­na (skup­šti­ne) i dru­ge in­stru­men­te de­mo­kra­ti­je (iz­bo­re na od­re­đe­ne jav­ne funk­ci­je, ogra­ni­če­nje man­da­ta, jed­na­kost gra­đa­na pred za­ko­nom, i sl).
In­stru­ment sta­rih Gr­ka ko­jim se spre­ča­va­la uzur­pa­ci­ja vla­sti bio je i ostra­ki­zam.
U vri­je­me for­mi­ra­nja ve­li­kih dr­ža­va–na­ci­ja u ob­li­ku ap­so­lut­nih mo­nar­hi­ja, moć fe­u­da­la­ca je ogra­ni­ča­va­na za ra­čun po­ve­ća­ne mo­ći kra­lja–vla­da­ra ko­ji je kao sa­ve­zni­ke ko­ri­stio tzv. kra­ljev­ske slo­bod­ne gra­do­ve. Od sa­mog po­čet­ka stva­ra­nja mo­der­nih dr­ža­va ap­so­lut­na vlast mo­nar­ha ogra­ni­ča­va­na je sve ve­ćom ulo­gom skup­šti­na sta­le­ža (Fran­cu­ska), od­no­sno par­la­men­ta (En­gle­ska) i kon­gre­sa (SAD).
Na­kon Lo­ko­vog mo­de­la kon­sti­tu­ci­o­nal­no ogra­ni­če­ne dr­ža­ve Mon­te­skje je po­nu­dio mo­del po­dje­le vla­sti na za­ko­no­dav­nu, iz­vr­šnu i sud­sku, po ugle­du na an­glo­a­me­rič­ku for­mu­lu pro­vje­re i rav­no­te­že vla­sti.
Od sre­di­ne osam­na­e­stog do sre­di­ne de­vet­na­e­stog vi­je­ka us­po­sta­vlje­na je naj­ši­ra dru­štve­na kon­tro­la dr­ža­ve i po­li­tič­ke vla­sti raz­dva­ja­njem na auto­nom­nu sfe­ru ci­vil­nog dru­štva i po­li­tič­ku sfe­ru dr­žav­ne vla­sti. Pa­ra­lel­no sa tim te­kao je pro­ces us­po­sta­vlja­nja de­mo­krat­ske jav­no­sti kao naj­ši­re kon­tro­le dr­žav­ne vla­sti i po­li­ti­ke.
U dva­de­se­tom vi­je­ku uči­njen je zna­ča­jan na­pre­dak u de­mo­kra­ti­za­ci­ji po­li­tič­kog ži­vo­ta pro­ši­ri­va­njem gra­đan­skih pra­va, uvo­đe­njem op­šteg pra­va gla­sa, ogra­ni­ča­va­njem man­da­ta na naj­va­žni­jim po­li­tič­kim funk­ci­ja­ma u dr­ža­vi, uvo­đe­njem prin­ci­pa ro­ta­ci­je i smje­nji­vo­sti, in­sti­tu­ta ne­po­sred­ne de­mo­kra­ti­je (re­fe­ren­du­ma i ple­bi­sci­ta), kao i ra­znim ob­li­ci­ma par­ti­ci­pa­ci­je gra­đa­na u po­li­tič­kom ži­vo­tu.
No, bez ob­zi­ra na sve to, od naj­sta­ri­jih vre­me­na pa do da­nas po­li­tič­ka mi­sao tra­ga za od­go­vo­rom na pi­ta­nje o od­no­su po­li­tič­kog ži­vo­ta i po­li­tič­kih usta­no­va, lič­no­sti i in­sti­tu­ci­ja, ide­ja i in­sti­tu­ci­ja. Naj­če­šće se po­sta­vlja­ju sle­de­ća pi­ta­nja: da li je ve­ći uti­caj in­sti­tu­ci­ja na po­na­ša­nje lju­di, ili je, pak, ve­ći uti­caj lju­di na funk­ci­je i traj­nost in­sti­tu­ci­ja; ka­ko se in­sti­tu­ci­je na­sta­ju i ka­ko se mi­je­nja­ju; ka­ko in­sti­tu­ci­je funk­ci­o­ni­šu; ko­je i ka­kve po­li­tič­ke in­sti­tu­ci­je pro­iz­vo­de naj­bo­lji tip po­je­din­ca i dru­štva; ko­li­ko su po­li­tič­ke in­sti­tu­ci­je dru­štve­no uslo­vlje­ne, a ko­li­ko mo­gu bi­ti slo­bod­no di­zaj­ni­ra­ne i re­di­zaj­ni­ra­ne; ka­ko kul­tu­ra i ide­je uti­ču na in­sti­tu­ci­je i obr­nu­to, itd.
Mo­der­na dru­štva us­po­sta­vlja­ju po­li­tič­ke po­ret­ke ko­ji su spo­sob­ni da se mi­je­nja­ju, ka­ko ne bi stag­ni­ra­li ili za­o­sta­ja­li, ili pak, ka­ko se ne bi sti­hij­ski ili na­sil­no uru­ša­va­li.
Da bi je­dan po­li­tič­ki po­re­dak mo­gao uspje­šno i stal­no da se mi­je­nja, po­treb­no je da ima in­sti­tu­ci­je, ko­je su isto­vre­me­no i do­volj­no sta­bil­ne, ali i do­volj­no sprem­ne na pro­mje­ne. Na­ro­či­to, za mla­de i no­ve de­mo­kra­ti­je je pi­ta­nje od­no­sa pro­mje­na i in­sti­tu­ci­ja ima vi­še­stru­ki zna­čaj. To je pi­ta­nje od su­štin­skog zna­ča­ja za di­na­mi­ku i sa­dr­žaj dru­štve­nih i po­li­tič­kih pro­mje­na.
U pr­voj fa­zi kon­so­li­da­ci­je no­vih de­mo­kra­ti­ja, kao što je Cr­na Go­ra, po­seb­na pa­žnja se po­kla­nja kon­sti­tu­ci­o­nal­nom di­zaj­nu in­sti­tu­ci­ja. Zbog to­ga su no­va ustav­na rje­še­nja ko­ji­ma se utvr­đu­ju osnov­ni po­li­tič­ki aran­žma­ni, iz­u­zet­no va­žna pi­ta­nja za mla­de de­mo­kra­ti­je. Od kva­li­te­ta tih rje­še­nja i nji­ho­ve pri­mje­re­no­sti spe­ci­fič­nim dru­štve­nim i kul­tur­no-isto­rij­skim spe­ci­fič­no­sti­ma u mno­go­me za­vi­se br­zi­na i kva­li­tet kon­so­li­da­ci­je mla­dih de­mo­kra­ti­ja.
Kao što po­sta­vlja­nje i iz­grad­nja so­lid­nih po­li­tič­kih in­sti­tu­ci­ja mo­že da ubr­za de­mo­krat­ske po­li­tič­ke i dru­štve­ne pro­mje­ne, ta­ko i us­po­sta­vlja­nje sla­bih i ne­so­lid­nih in­sti­tu­ci­ja mo­že ne sa­mo da ih uspo­ri, ne­go i do­ve­de u pi­ta­nje. Zbog to­ga se naj­če­šće u kva­li­te­tu po­li­tič­kih in­sti­tu­ci­ja kri­je ključ za ra­zu­mi­je­va­nje di­na­mi­ke dru­štve­nih i po­li­tič­kih pro­mje­na.
Da bi po­li­tič­ke in­sti­tu­ci­je bi­le kva­li­tet­ne, neo­p­hod­no je da ih ka­rak­te­ri­še: efi­ka­snost, sta­bil­nost, vla­da­vi­na pra­va, par­ti­ci­pa­ci­ja, kom­pe­ti­tiv­nost, jed­na­kost, kom­pe­tent­nost, ko­o­pe­ra­tiv­nost, tran­spa­ret­nost, op­ti­mal­na funk­ci­o­nal­nost, od­go­vor­nost, ne­ko­rum­pi­ra­nost, do­bra ure­đe­nost i or­ga­ni­zo­va­nost itd. Ta­ko­đe, na­čin usta­no­vlje­nja i sa­dr­žin­sko de­fi­ni­sa­nje funk­ci­ja i pro­ce­du­ra in­sti­tu­ci­ja(ini­ci­jal­ni in­sti­tu­ci­o­nal­ni di­zajn) bit­no uti­ču na njen kva­li­tet. Ako su po­lo­žaj i funk­ci­je ne­ke in­sti­tu­ci­je do­bro od­re­đe­ni, ako ne­ma pre­kla­pa­nja ili su­ko­blja­va­nja s funk­ci­ja­ma dru­gih in­sti­tu­ci­ja, ako je in­sti­tu­ci­ja do­bro sa­o­bra­že­na dru­štve­nom i po­li­tič­kom okru­že­nju, vred­no­snim sa­dr­ža­ji­ma i po­li­tič­koj kul­tu­ri da­tog dru­štva, on­da će ona mo­ći lak­še i na kva­li­tet­ni­ji na­čin da oba­vlja svo­je funk­ci­je.
Naj­zad, kva­li­tet sva­ke in­sti­tu­ci­je, a po­li­tič­ke po­naj­pri­je, bit­no za­vi­si od kva­li­te­ta lju­di ko­ji ih vo­de i ko­ji u nji­ma ra­de. Da­kle, in­sti­tu­ci­je ni­je­su pra­zne lju­štu­re ne­go bit­no za­vi­se od nji­ho­ve sprem­no­sti sa ljud­skim re­sur­si­ma, tj. sa ka­dro­vi­ma u skla­du sa evrop­skim kri­te­ri­ju­mi­ma.
(Autor je po­li­ti­ko­log)